Prevodilac: Kristina Janković Lektor: Tijana Mihajlović
Zdravo. Društvo, želim da vam pokažem 30 sekundi najboljeg dana u mom životu.
(Aplauz)
To je bio El Kapitan u kalifornijskom nacionalnom parku Josemiti,
i, ako niste primetili,
peo sam se sam bez konopca,
što je stil penjanja poznat kao slobodan solo.
Bila je to kulminacija gotovo decenijskog sna,
i na snimku sam na visini od preko 760 metara.
Deluje jezivo?
Da, jeste,
i zato sam toliko godina proveo sanjajući da soliram El Kap
umesto da to i uradim.
Ali na dan kada je snimljen ovaj video,
nije uopšte delovalo strašno.
Delovalo je udobno i prirodno poput šetnje parkom,
što je većina ljudi i radila u Josemitiju tog dana.
Danas bih želeo da pričam o tome kako sam mogao da se osećam tako
i kako sam prevazišao strah.
Počeću sa veoma sažetom verzijom priče kako sam postao penjač,
a zatim ću ispričati priču o moja dva najznačajnija soloa.
Oba su bila uspešna i zato sam ovde.
(Smeh)
Ali prvi me mahom nije ostavio zadovoljnim,
dok je drugi, El Kap, dan kada sam se ubedljivo osetio najviše ispunjenim.
Kroz ova dva uspona, videćete moj proces kontrolisanja straha.
Počeo sam da se penjem u sali kada sam imao oko 10 godina,
što znači da se moj život vrti oko penjanja već više od 20 godina.
Nakon gotovo decenije penjanja uglavnom u sali,
prebacio sam se u prirodu i postepeno počeo da soliram.
Vremenom sam izgradio osećaj komfora
i postepeno se suočavao sa većim i izazovnijim zidovima.
Mnogo njih je soliralo pre mene,
pa sam bio dosta inspirisan.
Ali do 2008. ponovio sam većinu njihovih starih soloa u Josemitiju
i počeo sam da zamišljam otvaranje novog terena.
Očigledan prvi izbor bio je Haf Doum,
kultni zid visok 600 metara koji dominira istočnim delom doline.
Problem, ali i ono što privlači,
je da je bio previsok.
Nisam baš znao kako da se pripremim za potencijalni slobodan solo.
Rešio sam da preskočim pripreme
i jednostavno odem tamo u avanturu.
Mislio sam da sam dorastao izazovu,
što, naravno, nije bila najbolja strategija.
Barem sam popeo smer sa opremom i prijateljem dva dana ranije
da budem siguran da bar grubo znam kuda treba da idem
i da fizički to mogu da izvedem.
Ali kada sam se vratio sam dva dana kasnije,
rešio sam da ne želim da idem tuda.
Znao sam da postoji varijacija od devedeset metara
koja zaobilazi jedan od najtežih delova smera.
Iznenada sam odlučio da preskočim teži deo i krenem varijacijom.
iako je nikada nisam popeo,
ali momentalno sam posumnjao u sebe.
Zamislite da ste sami u samom centru zida od 600 metara,
pitajući se da li ste se izgubili.
(Smeh)
Na sreću, bio je to pravi put
i vratio sam se do smera.
Bio sam malo potresen, bio sam prilično potresen,
ali pokušao sam da ne dozvolim da me to previše dotiče
jer sam znao da je najteže penjanje gore na vrhu.
Morao sam ostati pribran.
Bilo je divno septembarsko jutro i, kako sam se peo sve više,
mogao sam da čujem glasove turista koji ćaskaju i smeju se na vrhu.
Svi su prošetali gore običnom stazom iza stene,
koju sam planirao da iskoristim za spust.
Ali između mene i vrha ležao je prazan blok granita.
Nije bilo pukotina ni ivica za koje bih se držao,
samo naznake teksture uz gotovo potpuno vertikalan zid.
Prepustio sam život trenju između mojih penjačica i glatkog granita.
Pažljivo sam balansirao ka vrhu,
prebacujući težinu između malih udubljenja.
Ali onda sam stigao do gaza kojem nisam potpuno verovao.
Pre dva dana, stao bih pravo na njega, ali to bi bilo sa konopcem.
Sada je delovao premalo, suviše klizavo.
Sumnjao sam da će mi se stopalo zadržati ako zgazim.
Razmatrao sam korak dalje u stranu koji je delovao još gore.
Zamenio sam stopala i pokušao korak dalje.
Delovalo je još gore.
Počeo sam da paničim.
Mogao sam da čujem ljude na vrhu kako se smeju tik iznad.
Želeo sam da budem bilo gde osim na toj steni.
Misli su mi letele na sto strana.
Znao sam šta treba da uradim, ali sam bio suviše uplašen.
Trebalo je samo da ustanem na desnu nogu.
I nakon onoga što je delovalo kao večnost, prihvatio sam to
i ustao na desno stopalo,
i nisam se okliznuo, pa nisam umro,
i taj potez je označio kraj najtežeg uspona.
Poleteo sam odatle ka vrhu.
Obično kada se popnete na Haf Doum
imate konopac i gomilu penjačke opreme sa sobom,
i turisti su zatečeni i opkole vas da fotografišu.
Ovaj put sam iskočio preko ivice bez majce, zadihan, uzbuđen.
Bio sam pod utiskom, a niko ni da trepne.
(Smeh)
Izgledao sam kao izgubljeni pešak koji stoji preblizu ivici.
Bio sam okružen ljudima koji pričaju na telefonu i na pikniku su.
Kao da sam u tržnom centru.
(Smeh)
Izuo sam uske penjačice i počeo da se spuštam,
i tada su me ljudi zaustavili.
„Šetaš bos? To je tako ludo.“
(Smeh)
Nisam se trudio da objasnim,
ali tu noć sam u svoj dnevnik penjanja uredno ubeležio moj solo na Haf Doumu,
ali sam dodao i tužića i komentar: „Budi bolji?”
Uspeo sam u solou
i to je proslavljeno kao važan prvenac u penjanju.
Neki prijatelji su posle napravili film.
Ali bio sam nezadovoljan.
Bio sam razočaran svojim učinkom,
jer sam znao da sam se nekako izvukao.
Nisam hteo da budem penjač koji ima sreće. Hteo sam da budem sjajan.
Zapravo sam narednu godinu pauzirao sa soliranjem,
jer sam znao da ne treba da se navikavam na sreću.
Ali iako nisam mnogo solirao,
već sam počeo da razmišljam o El Kapu.
Uvek mi je bio u podsvesti kao očigledan dragulj soliranja.
To je najlepši zid na svetu.
Svake godine, narednih sedam godina,
razmišljao bih: „Ove godine ću da soliram El Kap.”
A onda bih se odvezao u Josemiti, pogledao u zid i pomislio:
„Nema šanse.”
(Smeh)
Prevelik je i previše strašan.
Ali vremenom sam prihvatio da želim da se testiram na El Kapu.
Predstavljao je vrhunac majstorstva,
ali hteo sam da bude drugačiji.
Nisam hteo da se izvučem ili prođem za dlaku.
Uradiću to propisno ovaj put.
Stvar zbog koje je El Kap toliko zastrašujuć
je sama veličina zida.
Većini penjača treba tri do pet dana
da se popnu uz 600 metara vertikalnog granita.
Pomisao da se upustite uz zid te veličine
samo uz penjačice i kesicu magnezijuma delovala je nemoguće.
Uspon od 600 metara predstavlja
hiljade pojedinačnih poteza rukama i nogama,
što je mnogo za zapamtiti.
Mnoge poteze sam zapamtio čistim ponavljanjem.
El Kap sam sa opremom popeo možda 50 puta u protekloj deceniji.
Ali ova slika pokazuje kako preferiram da vežbam poteze.
Na vrhu sam,
spreman da se odbijanjem spustim sa preko 300 metara konopca
i provedem dan vežbajući.
Kada sam pronašao sekvence koje su sigurne i ponovljive
morao sam da ih zapamtim.
Morao sam da se pobrinem da su tako duboko urezane u meni
da nema mesta za grešku.
Nisam hteo da se penjem i pitam da li idem pravim putem
ili koristim najbolji hvat.
Sve je moralo biti automatski.
Penjanje konopcem je mahom fizički poduhvat.
Samo treba da ste dovoljno jaki da se držite i pomerate nagore.
Ali slobodan solo se više odigrava u glavi.
Fizički napor je uglavnom isti.
Vaše telo se i dalje penje na isti zid.
Ali zadržati mir i imati najbolju izvedbu
kada znate da svaka greška može značiti smrt
zahteva određen mentalni sklop.
(Smeh)
To ne treba da bude smešno, ali ako jeste, jeste.
(Smeh)
Radio sam na tome da odgajam taj sklop kroz vizualizaciju,
što u suštini znači da zamišljam celo iskustvo soliranja zida.
Delimično, to treba da mi pomogne da zapamtim hvatove,
ali vizualizacija je osećanje teksture svakog hvata u ruci
i zamišljanje noge kako se proteže i namešta baš kako treba.
Sve sam to zamišljao kao osmišljen ples stotinama metara visoko.
Najteži deo čitavog smera se zvao problem bouldera.
Bio je na oko 600 metara visine
i sastojao se od fizički najtežih poteza na celom smeru:
veliki razmaci među lošim hvatovima sa vrlo malim, klizavim gazovima.
Kad kažem loš hvat mislim ovo:
ivica manja od širine olovke ali okrenuta na dole
koju sam morao da pritisnem palcem.
Ali to i nije bio najteži deo.
Prekretnica je kulminirala karate šutom
levim stopalom ka unutrašnjosti susednog ugla,
manevar koji iziskuje visok stepen preciznosti i fleksibilnosti,
toliko da sam se istezao svako veče
čitavu godinu unapred
ne bih li se pobrinuo da mogu bez problema da istegnem nogu.
Dok sam vežbao pokrete,
vizualizacija je prerasla u emotivnu komponentu
potencijalnog soloa.
U suštini, šta ako odem tamo i bude suviše strašno?
Šta ako budem preumoran?
Šta ako ne budem mogao da izvedem šut?
Morao sam da razmotrim svaku opciju dok sam bezbedno na zemlji,
tako da kada dođe vreme i kada se zapravo budem kretao bez konopca,
ne bude mesta da se ušunja sumnja.
Sumnja prethodi strahu,
i znao sam da ne mogu iskusiti svoj savršen trenutak ako se plašim.
Morao sam vizualizovati i vežbati dovoljno da otklonim svaku sumnju.
Ali van toga, takođe sam zamišljao kako bi izgledalo
da mi se ne učini mogućim.
Šta ako, posle svog tog posla, budem suviše uplašen da probam?
Šta ako sam traćio vreme
i nikada se ne osetim dovoljno slobodnim u tako ranjivom položaju?
Nije bilo lakih odgovora,
ali El Kap mi je bio dovoljno važan da ipak uložim trud i saznam.
Neke od priprema su bile manje zanimljive.
Ovo je slika mog prijatelja Konrada Ankera
kako se penje uz donji deo El Kapa sa praznim rancem.
Proveli smo dan penjući se zajedno do određenog procepa na sredini zida
koji je bio prepun labavog kamenja,
što je taj deo činilo teškim i potencijalno opasnim
jer svaki pogrešan korak može odvaliti kamen ka zemlji
i ubiti penjača ili prolaznika.
Zato smo pažljivo uklonili kamenje, natovarili ih zajedno
i konopcem ih spustili dole.
Zamislite na sekund koliko suludo deluje
popeti se 500 metara uz zid samo da napunite ranac kamenjem.
(Smeh)
Nikada nije lako nosati naokolo ranac pun kamenja.
Još je teže niz liticu.
Možda je delovalo smešno, ali moralo se uraditi.
Sve je moralo biti savršeno
za slučaj da ću ikada da penjem taj smer bez konopca.
Nakon dve sezone pripremanja isklučivo za mogući slobodan solo El Kapa,
napokon sam završio sve pripreme.
Znao sam svaki hvat i gaz čitavog smera,
i znao sam tačno šta da radim.
Suštinski, bio sam spreman.
Došlo je vreme da soliram El Kap.
Trećeg juna 2017. godine
poranio sam, pojeo uobičajen doručak, musli i voće,
i stigao do podnožja zida pre zore.
Bio sam samouveren kad sam pogledao nagore.
Osećao sam se još bolje kad sam počeo da penjem.
Na oko 150 metara, stigao sam do ploče
veoma slične onoj koja mi je zadala tolike muke na Haf Doumu,
ali ovog puta je bilo drugačije.
Proučio sam svaku opciju, uključujući stotine metara zida sa svake strane,
znao sam tačno šta i kako da uradim.
Nisam imao sumnje. Samo sam se popeo.
Čak su i teški i naporni delovi prošli lagodno.
Savršeno sam izvodio proceduru.
Na trenutak sam se odmorio ispod problema bouldera
i onda ga popeo baš kako sam ga toliko puta uvežbavao sa konopcem.
Noga mi je skočila preko zida na levo bez oklevanja,
i znao sam da sam uspeo.
Popeti Haf Doum je bio veliki cilj
i uspeo sam,
ali nisam dobio ono što sam zapravo želeo.
Nisam dostigao majstorstvo.
Oklevao sam i plašio se, a to nije bilo iskustvo koje sam želeo.
Ali El Kap je bio drugačiji.
Sa još 200 metara, delovalo je da mi planina nudi pobednički krug.
Popeo sam se s glatkom preciznošću
i uživao u zvukovima ptica koje obleću liticu.
Sve je delovalo kao slavlje.
A onda sam stigao do vrha
nakon tri sata i 56 minuta veličanstvenog penjanja.
Bio je to uspon koji sam želeo, i bilo je to majstorstvo.
Hvala vam.
(Aplauz)